24. новембар 2025, 19 часова

Музичка школа “Исидор Бајић”, Бекли хол

Бити Сениор стоји у супротности у односу на Јуниор али се у нашем Удружењу ове границе бришу. Ми смо особе са животним искуством које су и  даље жељне учења и откривања нових ствари. У Удружењу „Сениори“ можете певати, играти, шетати, учити драму, бавити се писањем стихова, глумити, дружити се, и све животне радости са нама можете поделити.

Вечерас представљамо нотно издањеФутуре Традитион – Традиција будућности, које је припремио Марко Асурџић, диригент хора „Сениори“. Ову књигу смо издали са намером да обогатимо хорско издаваштво и подстакнемо другачији приступ хорском певању сениорске генерације. Целокупан пројекат трајао је 3 године, где смо прикупљали песме и у сарадњи са др ум. Давидом Клемом, предавачем на новосадској Академији уметности на департману глуме, и створили 20 нових композиција.

Са поносом смо прочитали рецензију књиге, др Срђана Тепарића, ванредног професора Катедре за музичку теорију Факултета музичке уметности у Београду.

Нотна збирка „Футуре Традитион – Традиција будућности“ инспиративан је и вредан допринос аматерском хорском стваралаштву, а и шире, очувању и реконтекстуализацији богате музичке баштине Балкана. Представљени примери у збирци „Традиција будућности“ не указују само на пуко аранжирање, већ су промишљено усмерене ка томе да се класичне теме заодену у ново рухо и да се учине релевантним за публику и извођаче у 21. веку. Посебна вредност збирке лежи у њеној мисионарској улози јер се њеним објављивањем пружа подршка особама трећег доба без музичког образовања, омогућавајући им да се у позним годинама баве вокалном техником и музичком писменошћу. Овај социјално-уметнички циљ пројекту даје дубљу, хуману димензију.

Хорски аранжмани, дело Марка Асурџића, намерно су писани једноставно (двогласно или претежно трогласно), без сувишних хармонских или композиционих компликација, чиме се обезбеђује приступачност аматерским извођачима. Међутим, целокупна уметничка тежина и оригиналност дела пребачена је на инструменталну пратњу коју су креирали Давид Клем и Марко Асурџић. Из предговора сазнајемо да је ова пратња виртуозна и захтевно писана, што ствара јединствени контраст: једноставан хор носи мелодију и текст, док професионална инструментална пратња доноси софистицираност wорлд мусиц стила. Тиме је обезбеђен пун сјај извођења, подижући ниво аматерског ансамбла на професионалну сцену.Збирка обухвата 20 композиција подељених у географске и тематске целине, чиме се афирмише музичко богатство региона:

1. Горња земља – Мађарска: Представљене су песме Корнелија Станковића („Што се боре мисли моје“, „Ста с’оно чује“, „Сећаш ли се оног сата“), чиме се наглашава његов салонски и сакупљачки рад, често у сенци Мокрањца.

2. Војводина: Обухваћена су дела Исидора Бајића („Све док је твога благог ока“), Иштвана Богдана („Јесен стиже дуњо моја“), Јована Јовановића Змаја („Тихо ноћи“), те шаљива „Један стари контрабас“.

3. Босна и Херцеговина и Косово и Метохија: Представљене су кључне севдалинке и народне песме као што су „У Стамболу на Босфору“, „Кад ја пођох на Бембашу“ и „Ајде Јано“, при чему аранжери нуде и занимљиве историјске и интерпретативне увиде.

4. Северна Македонија – Стара Србија, Централна Србија и Црна Гора: Изабране песме, попут „Маријо дели бела кумријо“ и „Нишка бања“, заокружују регионални преглед.

5. Песме из Другог светског рата: Укључивање песама „Креће се лађа француска“ и „Тамо далеко“ даје збирци посебну димензију. Веома је интересантна идеја да се „Тамо далеко“ аранжира у темпу танго валцера, што мења класичан патос и уводи наратив раздвојеног љубавног пара.

По свему судећи, збирка „Футуре Традитион – Традиција будућности“није само нотно издање, већ и својеврстан  културолошки пројекат који промовише активно учешће пензионера у културном животу. Због свега наведеног, препоручио бих ово издање свим аматерским хоровима и диригентима, али и етномузиколозима и музиколозима заинтересованим за савремене аранжманске приступе балканској традицији.

Др Срђан Тепарић

Све ово не би било могуће да нас финансијски нису подржали: Градска управа за културу града Новог Сада и Покрајински секретаријат за културу и односе са верским заједницама. Захваљујемо им се на подршци

Kонцерт је почео композицијом из Горње земље – Мађарске, делом Корнелија Станковића: Што се боре мисли моје.

Ову композицију прати занимљив историјски контекст. Аутор текста песме је кнез Михајло Обреновић, који га посвећује Клеопатри Карађорђевић средином 19. века, а музику је написао Алојзије Калауз. Он је композицију објавио у Бечу на француском језику. Касније,  први српски школовани музичар, Корнелије Станковић, пише Фантазију за клавир по узору на Калаузову песму. Наша инспирација је била управо Корнелијева Фантазија за клавир.

Све док је твога благог ока

Исидор Бајић је српски школовани композитор, родом из Куле а школован у Будимпешти. По повратку из Будимпеште преноси идеју о важности музичког школства. У Новом Саду 1909. оснива прву Музичку школу у Војводини, која и данас носи његово име. Био је наставник у Гимназији ,,Јован Јовановић Змај”, оснивач тамбурашког оркестра, писао оперу, салонску музику и на тај начин долазио до публике у народу.

Песма Све док је твога благог ока је вероватно најизвођенија композиција поред грађанског кола Српкиња. У нашој верзији чућете дијалог између мушког и женског хора који представља удварање мушкарца и одговарање жене на њега. У рефрену мушкарац и жена постају једно, коначно се заветују једно другом на љубав и верност уз усклик: Живот ћу само теби да дам!

Јесен стиже, дуњо моја

Наредна композција је јединствена у целој збирци јер је она искључиво инструментална, дакле без учешћа хора. У питању је дело Иштвана Богдана: Јесен стиже, дуњо моја. Ова позната и лепа староградска песма изворно је написана на мађарском језику и носи назив А хајнал мáр нем симогат (Зора те више не милује), а њен аутор је ердељски гроф др Ђерђ Вас, пореклом из старе средњевековне мађарске племићке породице.

Песма тада младог мађарског песника, испевана крајем 19. века у раздобљу касног романтизма, свидела се знаменитом српском песнику Јовану Јовановићу Змају и он је, пред крај свог живота, препевао ову романсу на српски језик. Музику за песму Ђерђа Васа написао је композитор Иштван Богдан.

Оро се вије
Народна песма Оро се вије припада целини Централне Србије. Она у свом текту говори о весељу у народу који је очигледно био у цркви. Она територијални корен вуче са Косова и Метохије, прецизније из села Бујановац. Извор за ово проналазимо у издању Народне песме и игре у околини Бујановца, Етнографског музеја Српске Академије наука и уметности из 1980. годинеу којем се обрађују игре и песме Срба, Албанаца и Рома Бујановачког краја. Аутори тврде да је ово свадбарски тип песме. Временом песма се измешта са Бујановачког локалитета и вероватно због помињања манастира у којем се дешава венчање, данас се најчешће везује за живот верника који посећују православне храмове на територији Србије.

Маријо дели бела кумријо.
Ова песма највероватније потиче још из 18. века. Непознатог је аутора и говори о одласку младића у ропство, док је Србија била под Турцима. Одведен је у затвор у Стамбол, а његова изабраница остаје сама, сломњеног срца, покушава да настави са својим животом, иако нема воље за тим. У песми се она описује као особа која тихо говори, кротког је хода и стаса, има поглед усмерен ка земљи. Тешки су јој крчази које носи на глави, чак и ђердани који треба сваку жену да красе. Њу све вуче према црној земљи и сваки корак јој је све тежи јер је неизвесна животна судбина њеног драгог у Стамболу. Песма се завршава узвиком: ,,Аго мори, мој је драги далеко!”

У Стамболу на Босфору
У Стамболу на Босфору је севдалинка из Босне за коју се не зна период настака. У њој се описује приврженост жене мушкарцу чак и у самртном часу. У тренутку када Паша умире, други човек у Отоманском царству, умире и Пашиница, његова супруга, од туге јој срце препукне. Идеја аутора аранжмана је да ова песма у ствари прикривено говори о паду Отоманског царства јер падом било којег Паше долази до нестабилности и превирања, убијања чланова најближе фамилије и династичких смена. Тако песма  води ка завршници и расплету тужних људских судбина али и наглом антиклимаксу у којем се наслућује пад највећег цаства некадашњег света. 

Креће се лађа францускa

Креће се лађа француска настала је у периоду Првог светског рата у току пробоја Солунског фронта. Аутор ове песме је пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић. Њен оригинални назив био је Изгнаници. Песма настаје у  Микри у Солунском пољу, у тренутку повратка пуковника Милосављевића из Русије, након дугих путовања морима. 

Непосредно по окончању Првог светског рата , у Паризу је издата грамофонска плоча под називом Ла гранде гуерре (Велики Рат) . На овој плочи, поред српске химне Боже правде, налази се и снимак песме Креће се лађа Француска, коју су Французи назвали Цхансон Сербе (Српска песма).

Креће се лађа француска превазилази све националне и верске поделе. Она заиста представља тугованку народа за својом отаџбином који је све своје напустио и отишао у непознате пределе како би сачувао живот. Тај народ се моли Светом Николи да их силом својом и молитвом сачува и пренесе на сигурно.

Русе косе

Русе косе, песма која се пева на целом Медитерану, сваки народ је осећа као своју изворну и суштинску. Претпоставља се да јој је корен на Блиском истоку, а да је вероватно доласком Арапа, Мавара, и Османлија на подручје Европе песма пронашла упориште и на нашој територији. У нашем извођењу и верзији имаћете прилике да чујете две верзије текста, на арапском, сиријски дијалекат и на српском. На арапском је значење:

Срно моја, срно,
лечила си ране моје.
Месец је бацио краке светлости своје на ме,
па побегао
А ако се у љубави  хоћеш настанити,
Треба ходати по тананој струни осећања,
Финим као свила.
Ако у љубави желиш живети,
Треба ти и мира и благостања.
Зато је за љубав потребно и новца и стрпљења.

Препевао Мустафа Јусиф

Солиста на арапском је диригент, Марко Асурџић

Ајде Јано
Ајде Јано је најпознатија песма са простора Косова и Метохије, може се сматрати чак српском химном. На свим меридијанима она је представљала српски род, пронела мелос и ритмику мешовитог ритма и учинила нас препознатљивим на светској музичкој сцени.

Са Румије вила зове
Песма осликава митолошки Вилу и Змаја са планина Румије и Кома, који се заљубљују једно у друго. Вила у пренесеном значењу представља девојку која жели да јој дође драги на море код ње у топло, а он остаје у хладним, зимом обавијеним Комовима, брдовитим пределима планина.  Она је господарица сунца, мора и лета, а поносити мушкарац не прихвата овај позив јер би му се урушио углед и понос и остаје у својим Комовима у снегу, ветру и зими.